Airmageddon – najbolja reč da opiše stanje u avio-saobraćaju

Nakon dve godine indukovane kome u kojoj se našao avio-saobraćaj pokazalo se da ova industrija ima amneziju – zaboravila je kako se posluje.

Predugački redovi na aerodromima širom Evrope protežu se i van terminala. Putnici na ulici i parkingu čekaju da uđu na aerodrom i da budu provereni kako bi mogli da se ukrcaju na veoma željeni i dugo očekivani let.

Sasvim je razumljiva navala putnika na letove. Posle veoma duge pauze uzrokovane obustavama saobraćaja i strogim restriktivnim merama zbog pandemije, nakon karantina i suočavanja sa smrtnošću, ljudi su jednostavno poželeli da svoje živote, one koje su sačuvali, potroše na najbolji mogući način.

U avio-saobraćaju kao da to niko nije mogao da predvidi.  Izgleda da niko nije očekivao da će se potražnja ovako brzo vratiti, ali da li je ona premašila nivo iz 2019. kako nam često sugerišu iz aviokompanija i aerodroma pravdajući se da ne mogu da ispune sve zahteve tržišta.

U početku pandemije stručnjaci su nam govorili da će se tržište vratiti na nivo od pre pandemije ne tako brzo. Sugerisali su da će čak do 2025. trajati oporavak tražnje i normalizacija saobraćaja. Za ovo drugo izgleda da su bili u pravu, ali zbog ovog prvog možda bi mogli da se smatraju odgovornima za kolaps koji je u toku.

Aviokompanije su tokom pandemije ukidale linije, a baš kada je počeo oporavak, sredinom prošle godine, krenuo je i novi soj – omikron.

U decembru 2021.  smo preneli izjavu ACI Europe (Aerodromskog saveta Evrope), koji je ocenio da je uticaj omikrona na avio-saobraćaj u Evropi značajan. Naveden je podatak da je u prve tri nedelje od kada je zabeležen prvi slučaj ovog soja putnički saobraćaj opao za 20 posto, a indeks popunjenosti putničke kabine pao sa 66 na 54 posto, dakle avioni su leteli poluprazni. Šta se onda desilo preko noći, da se ovaj trend naglo zaustavi i čak dramatično preokrene.

Tokom pandemije, avio-saobraćaj je ostao bez 2,3 miliona radnika u svim sektorima. Taj nedostatak je sasvim dovoljan razlog da danas imamo haos na aerodromima. Nedostaju službenici bezbednosti, oni koji pregledaju prtljag i putnike, manjak je radnika na šalterima za prijave na let, nema dovoljno kabinskog osoblja, pa na kraju nema ni pilota.

To nisu zanimanja za koja možete da po hitnom postupku angažujete zamenu. Za sve ove poslove potrebne su duge i ozbiljne obuke i treninzi, a to nije sprovedeno na vreme. Retki su oni koji su poput aviokompanije Emirates, mislili unapred i predvideli ovako značajan porast tražnje. Ova kompanija je saopštila da je tokom prošle godine kada je saobraćaj bio smanjen, uložila u zapošljavanje i potrebnu obuku za više od hiljadu pilota koji su sada spremni da sednu za komande najvećeg putničkog aviona na svetu, Airbus-a A380. Kako će se nedavno ispostaviti, to nije bio garant Emirates-u da će te avione moći i da napuni. Londonski aerodrom Heathrow zahtevao je od ove aviokompanije, ali i od svih ostalih, da smanji broj putnika i to tako što će prosto odbiti prevoz jednom broju putnika koji se ne uklapaju u brojke za koje je procenjeno da mogu da budu opslužene.

Ispunjavanje takvih zahteva dovelo bi aviokompanije u poziciju da ponovo beleže gubitke, a veliko je pitanje da li imaju prostora za takav rizik, jer su u ovu godinu sve ušle iz dubokog minusa. Nove mere koje zahteva sve više aerodroma, dovode avio-saobraćaj pred novi izazov.

Apsurdna situacija je zadesila i jednu od najvećih avio-kompanija na svetu, nemačku Lufthansu. Od nje se traži da smanji broj putnika, a oni su se odlučili da drastično podignu cene karata što za cilj ima da odvrati putnike od letenja. Kada smo nedavno objavili ovu vest postali smo predmet podsmeha čitalaca koji su očigledno mislili da mi to nismo dobro razumeli ili da se samo šalimo. Takve reakcije, nažalost, oslikavaju suštinu problema u kome se avio-saobraćaj danas našao – a to je da njega i njegov specifičan način poslovanja danas niko ne razume, ni javnost, ni zakonodavci, ni partneri unutar avio-industrije.

Dizanjem cena aviokarata ne odvraćaju se samo putnici od letenja, što je cilj koji su im zadali aerodromi, već i pokušaj da se u iznuđenim okolnostima prođe sa što manjim gubitkom. Računica je veoma jasna – ako ne možete da prevezete deset putnika po 100 evra, prevešćete pet po 200 da biste bili na nuli. U ovu jednačinu treba uključiti i desetine, pa čak i stotine hiljada, putnika koji su ostavljeni na aerodromima i kojima je uskraćeno ukrcavanje. Oni mnogo koštaju. Svima njima treba obezbediti alternativni prevoz, smeštaj i na kraju platiti visoke odštete. Za jednu kompaniju, ma koliko velika i bogata bila, to je trošak koji ne dolazi u obzir i zato je bolje nemati putnika od starta nego ga imati pa potom izgubiti. To je bila vodilja Lufthansinih menadžera ali i svih drugih kada su podigli cene aviokarata.

Zbog svega što se dešava, avio-saobraćaj se našao u začaranom krugu iz koga se ne vidi izlaz. Svedoci smo kako se kolaps preliva sa najvećih aerodroma i svetskih čvorišta na one srednje i male, baš kao i kod saobraćajnih gužvi u gradovima. To je prsto lančana reakcija, ili još bolje domino efekat. Problem je samo što kad se sruši poslednja domina, u ovom slučaju su to aviokompanije, ona zgnječi onoga ko je najmanje kriv za urušavanje sistema, a to je putnik.

Sve što se danas dešava u avio-saobraćaju najbolje opisuje jedna reč koja je upravo u ovoj situaciji i nastala – Ermagedon (Airmageddon).